Прочитај одломак из Покондирене тикве, па одговори на задатке после текста.
ФЕМА: Jеданпут за свагда, ја нећу да си ми таква као што си досад била. Какве су ти те
руке, какав ти је образ испуцан и изгрђен, канда си од најгоре паорске фамилије.
Опет ти кажем, девојко, ја оћу ноблес у мојој кући.
ЕВИЦА: Али забога, мајко, није ли ме и покојни отац учио да није срамота радити?
ФЕМА: Шта твој отац, он је био, да ти кажем, простак, није разумевао ни шта је
шпанцир, ни шта је журнал. Зато је бог створио пединтере да они раде,
а ми да држимо у једној руци звонце, а у другој лепезу.
ЕВИЦА: Ја сам и код ује радила.
ФЕМА: Твој уја... Јес’ чула, како те није срамота тако што говорити! Какав уја?
Немаш ти никаквог од рода чизмара.
ЕВИЦА: Зар он није ваш брат?
ФЕМА: Девојко, ти ваљда ниси сасвим изгубила мозак. Ни толико не можеш да
расудиш да он мој брат бити не може. Ко је јошт видио да ја овако у бело обучена
пођем с њиме издртим и јадним; црне му се руке, никаква резона не зна, видиш,
ФЕМА: Каква мајка, ваљда ми није седамдесет лета! Зар ти ниси чула да кћери кажу
ЕВИЦА: Али кад сам се тако научила.
ФЕМА: То те је научио тај твој уја и други њему подобни; но ја теби кажем, девојко,
учи се по моди говорити ако мислиш да останеш моја кћи.
ФЕМА: Опет она уја? Јесам ли ти казала једанпут да он нама не може бити род?
Шта ћеш код њега, да му переш судове? Погледај какве су ти руке, кукавицо,
канда си најгора паорентина. Нек најми слушкиње ако је рад имати послуге,
ЕВИЦА: Он ме нигда није терао радити, али ја сама имам вољу.
ФЕМА: Ето ти, исти отац! Тако је и он имао то лудило у глави да ради, па да ради.
Нити мари какве се аљине носе; нити како се господа унтерондлују.
Иди, кукавицо, на огледало, погледај се каква си, стојиш као ступа, без мидера и
ЕВИЦА: Ја не могу мидер да трпим, кад се заптијем у њему.
ФЕМА: Така дрнда и не може, него које су добро воспитане. (Затеже се.) Ја могу,
ЕВИЦА: Кад се стегнем, морам да стојим као укопчана, не могу да се сагнем, нити што
ФЕМА: И не треба, зато ти стоје два пединтера за леђи, нек они раде.
ЕВИЦА: А зашто ми је бог дао руке?
ФЕМА. Видиш да си мућурла: да се белиш, да се китиш, да чешаљ намешташ како ти је
воља, зато је бог ноблесима руке дао, а не да вуку плуг. (Дува у прсте.) Не знам,
не знам како ћу те воспитати: француски не знаш, не знаш правити компламенте,
а колика си; сад те морам од азбуке репарирати.
ЕВИЦА: О, мајко, сад је доцкан.
ФЕМА: Ја знам, ал’ ко би смео споменути док ти је отац био жив? Он друго није знао
него да тече, да седи код куће, као баба, не марећи ни шта је то пукет, ни шта је
кокет. Ево, новаца је оставио доста; али шта то помаже кад је оставио после себе
краву. Богзна шта би од мене било, да нисам од натуре на господство створена.
Но јошт није доцкан, моја лепа Евицкен, само се ти на мене угледај, пак се можеш
јошт колико-толико поправити.
ЕВИЦА: (Ах, боже, шта ће јошт од мене бити?)